Sedmi mesec je tu, a sa njim i osećaj da se dan Ružicinog dolaska polako približava. Vreme leti, a srce mi se puni svaki put kad pomislim na trenutak kada ću je konačno držati u naručju.
Pripreme teku lagano, ali sa puno ljubavi. Svaki detalj – od najsitnije čarapice do kutka gde će spavati – biram s posebnom pažnjom. Ovaj put sve nekako prolazi drugačije. Već sam mama, i dok držim svog dečaka za ruku, u stomaku mi raste još jedno malo čudo. Srce mi je podeljeno, ali istovremeno i veće nego ikad.
U sedmom mesecu već je sve ozbiljnije. Trbuh je velik, pokreti postaju teži, ali svaki Ružicin okret u stomaku me podseti da sve ima smisla. Da je ona tu, da raste, da nas sve više oseća.
Odbrojavamo. Još malo. I uskoro će nas biti četvoro.
Нема коментара:
Постави коментар